Зорка Тодосић
(1864-1936)

Глумица Народног позоришта у Београду

Зорка (Коларовићева-Теодосијевић) Тодосићка (1. IV 1864, Нови Сад – 28. XII 1936, Београд), преко две деценије чланица Народног позоришта у Београду, доминирала је овом сценом као једна од најбољих драмских и оперетских глумица. Нарочито се истицала као субрета у оперетама и у певачким улогама у комадима из народног живота, да би се у зрелијим годинама доказала у комедији и драми. Она заузима посебно место у галерији наших најзначајнијих уметница – велика трагеткиња и првокласна оперетска певачица, која је носила главне оперетске улоге и кроз њих популаризовала оперету у Србији.

Зорка Тодосић потиче из познате позоришне династије Поповића, коју чини око петнаест глумачких имена. Већина ових имена најдуже се задржала у Српском народном позоришту у Новом Саду, али је добро била заступљена и у Народном позоришту у Београду и у Хрватском народном казалишту у Загребу . Прота Лука Поповић , с парохијом у Иванди, имао је два сина и пет кћери. Био је познат љубитељима црквеног појања у Сремским Карловцима и у Врањеву. Поклоник лепе речи, кад год је излазио испред олтара одзвањало је његовим високим гласом, па није случајно што су му сва деца отишла у глумце . Међу глумачким именима налазе се Драгиња супруга глумца Димитрија Ружића , Јелисавета-Јеца удата за Перу Добриновића , Софија удата за капелника Аксентија Максимовића , затим Лука и Емилија Поповић , Лаза Поповић , Милка (Вујић) Марковић , Михаило Марковић и најзад Љубица, супруга глумца Димитрија Коларовића и мајка Зорке Тодосић. Удајом женских чланова поп-Лукине породице, ова глумачка династија знатно се повећала. Најбројнија глумачка династија која је икада владала на јужнословенским позорницама, трајала је све до 1949. године када је њен последњи изданак сишао сa сцене. 

Мајка Зорке Тодосић, Љубица, била је, како каже Хаим Давичо: “глумица и жена о којој се у патријахалном Београду много говорило и шапутало и за којом се још више уздисало и лудовало”. Љубица Коларовић, рођена Поповић, рођена је 23. VIII 1836. године у Врањеву. Почела је да игра у дружини Јована Кнежевића 1861. године, да би исте године прешла у Српско народно позориште у Новом Саду. Годину дана касније, удаје се за глумца Димитрија Коларовића, са којим напушта Српско народно позориште 1863. године због инцидента који је Димитрије изазвао. Након тога играла је кратко време у путујућој трупи свога мужа, затим у Хрватском народном казалишту у Загребу, у Народном позоришту у Београду, да би се поново вратила у Српско народно позориште и у Хрватско народно казалиште. Коначно, у мају 1882. године враћа се поново на београдску сцену, где се пензионисала исте године у новембру месецу. Као пензионисана глумица, појављивала се на сцени врло ретко. Доживевши исту судбину као Алекса Бачвански и Тоша Јовановић , умрла је 13. II 1890. године, скоро слепа од последица плинског осветљења престоничког театра. Коларовићка је била цењена као велика драмска уметница. У почетку је врло успешно играла сентименталне улоге и љубавнице, па је постепено прешла на сложене драмске и чак изразито трагичне улоге. У Народном позоришту у Београду носила је, заједно са великим сценским уметницама Маријом Јеленском и Милком Гргуровом , најзначајнији драмски репертоар.

Мајка Љубица била је првакиња, док се о оцу, Димитрију Коларовићу пише као осредњем глумцу. Димитрије Коларовић, рођен 15. фебруара 1839. године у Земуну, био је син Тимотеуса Коларидеса адвоката у Земуну, који је из љубави према њеној мајци, својој потоњој жени глумици, отишао у глумце . Своју глумачку каријеру започео је у једном дилетантском позоришту у Земуну 1859. године, да би убрзо прешао у дружину Јована Кнежевића. Како је био врло несталан, динамичан и необуздан, често је мењао позоришне средине. Касније је, пошто се повукао са позоришне сцене, повремено гостовао у Народном позоришту у Београду 1889, 1890, 1894. године и понекад играо у путујућим дружинама. Опробао се и као оснивач позоришне дружине у којој је окупио отпуштене глумце београдског Народног позоришта. Представе су биле игране у Београдској пивари и у Земуну . Десетак година пред смрт повукао се на своје имање у Влашком пољу код Београда, где умире 27. X 1899. године. Коларовић је највише играо карактерне и комичне улоге, доброћудне и чак благородне људе, упркос својој прасковитој природи . Освајао је публику својом игром у коју је уносио много динамичности и полета. 

        Мајка Љубица Коларовић                   Отац Димитрије Коларовић

Зорка Тодосић родила се 1. априла 1864. године у Новом Саду, где су јој се родитељи глумци коначно скрасили, након честог чергарења по Србији и Хрватској. Још као девојчица, 1868. године, преселила се у Београд, где су се родитељи брижљиво старали за њено образовање и васпитање. После основне школе, пошто се о женској гимназији тада није могло сањати, она пролази кроз тада чувени Церманкин завод у Београду, у коме је научила одлично немачки, прилично француски и клавир – колико се то онда сматрало за довољно, односно да свира валцере, игре и сентименталне песме, оперете и да прати себе при певању. Зорка Тодосић је за оно време представљала веома образовану даму. 

Како школованих глумаца тада није било, њихова школа била је сама сцена. На сцени су стицали своја прва знања, па је често више зависило, какав ће ко глумац или глумица бити, од трупе у којој су се глумци учили глуми него од њиховог стварног талента. Први учитељи Зорке Тодосићке били су Даворин Јенко и Тоша Јовановић. “Све што знам” каже она “научила сам од Јенка. Јенку хвала!” . Он ју је музички васпитао, а песме у Роберту Ђаволу ради ње је компоновао. Прве поуке о позоришној уметности, дао јој је Тоша Јовановић. “Чим сам добила какву улогу, тражио је да донесем дело и да прочитам, он би ми додирнуо руком раме и рекао: ако будеш овако играла, чика Тоша нема више ништа да ти каже. Ако се десило да је што год запазио на позоришној проби чиме он не би био задовољан, одвео би ме у крај, даље од глумаца и тихо, готово шапћући рекао: ово требаш овако да кажеш, или да играш. За тим би ме опет одвео где сам била и тражио да поновим. Кад сам учинила, и он видео да сам погодила како је хтео, у његовим очима виделе су се сузе. Од радости што сам га разумела пољубио ме је у чело”. 

                 Даворин Јенко                                           Тоша Јовановић

Одрастајући у театарском окружењу, Зорка се још као дете појављивала на позорници и страсно заљубила у позориште. Своје прве глумачке кораке чини 1868. године у комаду Сан Краљевића Марка, када јој је било тек четири године. Она је једина међу осталим вршњацима оглашавана на плакатима поред дечијих улога. Играла је Сина Виљема Тела у истоименој Шилеровој драми, затим Анђелију, девојче од 8 година у Владимиру и Косари Лазара Лазаревића , затим Ивана, Ђурашковог синчића у Јелисавети Ђуре Јакшића . За свој рад је плаћена један дукат цесарски . 

О њеним првим глумачким наступима сведочи приказ представе Роман сиромашнога младића : “Из почетка је несносно одударала полу пајацка игра једног играча и играчице “из дворског позоришта петерсбуршког”, према живој и сложној игри Телечкога, Јовановића, Мандровића, Јеленске па и Коларовићке и Коларовића и нарочито мале Зорке њихове”. 

Након завршене Више женске школе, Зорка је пуне две године играла као волонтер у Народном позоришту у Београду. Као тринаестогодишњакиња, статирала је у улози девојчице у Сиглигетијевом комаду Циганин, коју јој је дао Даворин Јенко због доброг певања. Да би затим 1877. године, под управом Милорада Шапчанина била ангажована са платом од четири дуката, тада добија и прву професионалну улогу и наступа у представи Пркос, у улози Јеле. На питање како је одиграла своју прву улогу, Зорка се сећа: “судећи по одзиву публике изгледа да сам је добро одиграла. А може бити”, додала је г-ђа Тодосићка, кроз осмех, “да се публика одазвала што сам онда још била дете”. 

Већ у шеснаестој години, у београдском Народном позоришту она игра сентименталне улоге у комадима Шумска ружа, Марија кћи пуковније и Мезимче. Убрзо, из ликова сентименталних девојчурака улази у девојачке улоге када почиње да заводи шири круг обожавалаца креирањем улога љубавница. Привлачна изгледа, веома живог темперамента, лепог гласа и интелигентна, развијала се веома брзо.

Од 1878. године позоришни анали бележе је као професионалну глумицу на београдској позорници. Привукавши пажњу позоришне критике и публике у првим корацима на сцени, Зорка је најавила глумицу новог типа, чије ће уметничко сазревање ићи брзим темпом. Лепушкаста, изразито прћаста носа и црних, необично живих очију, веома живахног темпаремента, Зорка врло брзо постаје љубимица ондашњег Београда. О њој Милан Јовановић-Стојимировић пише: “Њу је знао цео Београд и она нигде није могла да прође инкогнито, јер је била не само популарна него и време позната као заводљива жена а уједно и велика глумица Народног позоришта, обесна жена која је дрмала целим ансамблом и у коју су били сви заљубљени: глумци и статисти, шаптач и лампаџија, позоришни власуљари и разводници, диригент и музичари, редитељи, па чак и понеки управник. Обожавали су је критичари и гледаоци, како они из првих редова фотеља и ложа тако и они с треће галерије, на којој се стајало за грош, а пљескало за дукат”.  

Њеном шарму и лепоти нису одолели ни композитор Стеван Шрам , глумац и песник Стеван Дескашев и песник Војислав Илић . Лепоту Зорке Тодосић је Војислав Илић овековечио у Молитви, својим првим стиховима о љубави. У песми Љубав опевао је “срећу, бол и јад од чежње од које је и бол сладак”. Написао јој је и познату песму Увео цвет:

Ја љубљах лепу цурицу,
Мирисну, белу ружицу. 
Још синоћ моја бејаше,
Јутрос је свати узбраше.
Свет ми је срећу однео,
Зато сам блеђан, увео...

Понесена даскама које живот значе, Зорка се није освртала на заљубљеног песника, који је и поред тога био дуго заљубљен у њу. Да је није заборавио, сведочи и јунакиња његовог спева Рибар, која је добила име по Зорки. Песник ће чак и првој ћерки, коју је добио у браку са Тијаном Јакшић, ћерком Ђуре Јакшића, дати њено име . Према неким писањима, Зорка је волела глумца Стевана Дескашева, који јој је био партнер у комадима с певањем.

Многи млади и богати Београђани опседали су је, желећи да је одвоје од позоришта и њоме се ожене, када родитељи изненада одлучују да је удају у седамнаестој години. Удаје се за имућног Земунског благајника штедионице Милана Теодосијевића, 21. септембра 1880. године у Београду. Како је био велики љубитељ позоришта, штедионица у којој је радио била је значајан донатор Земунског добротворног позоришног друштва и других културних институција. Његов “меценат” био је веома драгоцен и добродошао . 

Зорка са мужем Миланом Теодосијевићем       Позивница за венчање

Полет уметничког стваралаштва и ведрине, прекида њена удаја за удовца Теодосијевића, који се убрзо разболео. Зорка привремено напушта сцену Народног позоришта и посвећује се лечењу неизлечивог табетичара. С њим тако болесним провела је у браку шест тешких година (од 1880. до 1886. године), из ког јој је остала само кћи Љубица .

Љубица Теодосијевић, удата Спиридоновић , рођена је 1881. године у Земуну. Како би се што боље припремила за глумачки позив, образовала се прво у Београду, а потом у Бечу. Милош Цветић на питање о Љубици одговара: “Право да кажем, није ми се свидело што је гђа Зорка, која зна, како је глумачки живот тежак, упутила своје дете том стазом. Али ме разговор о њој просто преобрази”. Први пут на сцену ступила је 24. XI 1901. године у улози поштарке Кристе у оперети Птичар, у којој се њена мајка прославила. Београдска штампа дочекала је са искреним одушевљењем. Током 1903. и 1904. године играла је у нишком Синђелићу с великим успехом .  


          Зорка са ћерком Љубицом                                                                                   Ћерка Љубица Спиридоновић

Током шестогодишње паузе од 1880. до 1886. године, Тодосићка је жељно ишчекивала да какво хумано друштво приреди концерт на ком би она певала. Касније је причала како је гледала како “живот пролази поред ње” и да је често узимала преписане роле које је некада играла – говорила их плачући, смејући се и понекад спонтано налазећи нијансе до којих онда у раду није долазила. У овом периоду играла је у две представе, у улози Еве Вебстерове у Библиотекару у режији Милоша Цветића 1881. године и у улози Јелке Чизмићеве у Сеоској лоли, премијерно одигране 21. новембра 1885. године у Народном позоришту у Београду. 

Судбина није дозволила да Народно позориште изгуби њен драгоцени таленат. Након мужевљеве смрти, 1886. године, Тодосићка се враћа на сцену и постаје редован члан београдског Народног позоришта . У мају исте године, наступа на позорницу у улози бесне пустоловке Илке Етвесеве у Рат у миру, али је на позоришним листама нема редовно . Од 1887. године њено име појављује се све чешће aли са грешком. Наиме, њено удато презиме од самог почетка потписано је неисправно на позоришном плакатима – потписана као Тодосићка уместо Теодосијевићка. Позивница за венчање тада Зорке Коларовић и Милана Теодосијевића која се чува у збирци Музеја позоришне уметности Србије, сведочи о тачном презимену њеног мужа које ће њихова ћерка наследити и задржати. Не постоји писани документ који сведочи о томе да ли је Зорка наменски променила своје презиме или је пак први пут случајно потписана као Тодосићка, након чега се грешка изнова понавља, када коначно Тодосић постаје њено усвојено презиме.

У време када се Тодосићка враћа позорници, комади с певањем ограничавали су се углавном на два извора. Једно је била већ дотрајала сентиментална мелодрама у којој је великим делом музику прерађивао или компоновао Даворин Јенко, друго су били Рајмундови чаробни комади и мађарски комади с певањем и по њиховом узору наши Ђидо, Потера, Суђаје и други . Велики део Зоркиних улога управо чине комади с певањем из старог репертоара: Јелка Чизмићева у Сеоској Лоли, Живана у Ђидо, Марија у Суђаје, Каролин Либхерц у Граничари или Сабор на Илијеву, Вијорика у Врачари, Младост у Рајмундовом делу Сељак као милионар, Ката Горонад у Риђокоси и многи други мађарски комади. 

Тодосићка је у првој етапи свога уметничког стварања тумачила многе певачке улоге у комадима с певањем, у водвиљима и оперетама “гласом који није био велики обимом, али блиставо звучан, тонски изражајно богат, топао и заносан, пленећи неодољиво и својом игром пуном глумачких појединости, изненађења, инвентивним, уз то динамичним, разноврсним и увек заводљивим женственим љупкостима и глумским виртуозностима”. 

У водвиљу, оперети и народном комаду с певањем, женске улоге креиране су у тону мазних шипарица, стидљивих наивки, уображених каћиперки, враголастих субрета, пакосних сплеткашица или горопадних торокуша. Кроз та тешка искушења у старом репертоару прошле су две субрете београдског позоришта – Марија Цветић и Зорка Тодосићка. Године 1894. Цветићка се повлачи у пензију, када је Зорка замењује у главним улогама. Са Рајом Павловићем и Добрицом Милутиновићем она је била једна од првих солисткиња у позоришном хору.

Колико је била цењена и уважавана њена игра у комадима с певањем, у водвиљима и оперетама, сведочи план Жарка Савића о оснивању Опере на Булевару . Тим поводом Савић у Штампи износи свој план и спремно одговара: “Пре свега, НП има одличан хор. Затим, има г. Рају Павловића и симпатичну Зорку (Тодосићку)... уз њих двоје ја рачунам себе и своју жену”. Међутим, не постоји писани документ који потврђује да је Тодосићка наступала на сцени прве приватне београдске опере.

Према схваћеном карактеру улога с певањем, Зорки Тодосићки је додељена и прва Коштана. Међутим, прво извођење Коштане пратио је неуспех који се огледао кроз слабу посећеност представе, лоше критике и незадовољство самог писца. Затим, она је на својим плећима понела цео водвиљски и оперетски репертоар: Тата-Тото, Мамзел Нитуш, Христу поштарку у Птичару, Маскоту, Лепу Јелену, Мимозу у Гејши, Аделу у Слепом мишу и многе друге. 

 Међутим, у позоришном окружењу, “била је присутна предрасуда да се у неком жанровима, попут водвиља и оперете, не може тражити од глумаца она стваралачка индивидуалност и опредељеност за ново као у драми или трагедији”. Поред тога, познати садржаји комада и оперета били су упрошћени, а ликови шаблонизирани због чега је било тешко одговорити на нове захтеве времена. Ови поступци су правдани потребом да се задовољи пажња и интересовање публике. Глумци београдске сцене су тако били под сталним притиском јавности чији је једини циљ био да играју пред препуном двораном. Уверењима неких позоришних историчара, жртве таквих схватања биле су најпознатије субрете београдске сцене Марија Цветић и нарочито Зорка Тодосић. “Позориште их је свесно гурало према естради – користећи беспоштедно њихову младост, темпераменат, глас и способност комуникације са публиком. Позоришту су оне биле потребне и експлоатисане су чак и у оформљеном укусу. Биле су популарне – али су увек помало оспораване управо због улога које су тумачиле”. Као глумици која је идентификована са једним репертоаром, Зорка је истовремено искушавала свој таленат у другачијим комадима где га нико није очекивао.  

 Народно позориште у Београду је у периоду од 1895. до 1908. године пролазило кроз занимљив период, када модерна француска, руска и немачка позоришта постају привлачнији узор од Бургтеатра “чији је театрално патетични стил годинама владао нашом позорницом”. Посебан значај имала су гостовања европских глумачких трупа од којих су београдски глумци имали прилику да науче нови уметнички, првенствено француски, стил глуме. Француски комади знатно су преовлађивали у београдском репертоару, па се тако сам процес преваспитавања глумаца развијао брже. Глумци су били толико уиграни у француском репертоару, да су се већ истицали глумачки парови за тумачење главних улога: носилац ових комада била је Зорка Тодосић заједно са партнерима Богобојем Руцовићем и Милорадом Гавриловићем. Поводом извођења комедије Господин Алфонс, Јефта Угричић хвали игру глумаца истичући “да је то један од најлепших комада што га наше позориште има и да се представља као ретко који комад у нашем позоришту”.  

С нарочитом вољом играла је у: Покојни Тупинел, Деми-Монд, Доктор Окс, Федора, Досадан свет, Ни око шта, Чергашки живот, Заза, Загонетка, Разведимо се, Жорж Данден, Чича Самуило и многи други. Све Молијерове субрете биле су у рукама Тодосићке: Дорина у Тартифу, Тонета у Убраженом болеснику, Мартина у Силом лекар.

 Истовремено, Тодосићка гради занимљиве улоге у озбиљној драми и друштвеној комедији, а посебно се издваја у следећим улогама: Крчмарица у представи Код белог коња, Сардуoва Мадам Сан-Жен, Сипријена у Разведимо се, Адела у Куртелиновом Бубурошу, затим улога Атенаиде у Ливничару, Госпођа од Сантиса у Полусвету, Мизета у Чергашком животу

 У августу 1905. године, други трагични удар задесио је Зорку Тодосић, када јој умире ћерка Љубица. Kолико је Зорка била неутешна болом, сведочи њен племенит чин када је Глумачком клубу Народног позоришта најавила да своју кућу завештава за глумачку сирочад под именом Љубица, у спомен своје рано преминуле јединице. Након смрти једине ћерке, која је такође окушала срећу у позоришту, оставши сама, она се још више везује за позориште.   

Документ о завештаној кући Зорке Тодосић у спомен рано преминуле ћерке Љубице.

Од позоришне сезоне 1904/1905. године, Тодосићка се враћа комедији у улози седих госпи, “увлачи у рите реалистичке социјалне драме, да као покајница шибом прочисти и хуманизује свој уметнички израз”. У том периоду Зорка остаје на висини задатка, у улогама које су биле блиске њеној природи и већ изграђеној техници, као што су улоге у Бертоновој Зази и Хауптмановом Кириџији Хеншлу, Голдонијевој крчмарици Мирандолини.

У народним комадимам нарочито у Стеријином репертоару била је незамењива. Њена Зла жена и Покондирена тиква остаће вечити пример великог талента. Професор и позоришни рецензент Павле Поповић нарочито истиче велике уметничке креације у Стеријином комичном репертоару, посебно Султане у комедији Зла жена, “јер је играла ванредно лепо, играла магистрално у Злој жени да не помињем остале улоге њене из овог репертоара који је као створен за њу”. 

Уочи прославе двадесетпетогодишњице рада Зорке Тодосић у Народном позоришту у Београду, 7. марта 1908. године, београдске новине пуне су чланака који обавештавају о предстојећој прослави, истичући да је за ову свечану прилику Тодосићка одабрала једну од њених најмилијих улога Мамзел Нитуш у истоименој представи. У једном разговору, одржаном уочи јубилеја говорећи о свом раду, на питање шта мисли о својој двадесетпетогодишњици, Тодосићка закључује – “Мислим да све оно што сам радила није прави рад, јер сам онда била и млађа. Сад схватам своју дужност много строжије, може бити и за то, што прелазим и на други рад. И кад тај рад почињем са 44 године, то није, признаћете, баш тако лако као у тринајестој години”. 

Са прославе двадесетпетогодишњице Зорке Тодосић у Народном позоришту у Београду.

Током целог дана, 7. марта, јубиларка је примала многобројне честитке у своме дому да би са доласком њених другова и другарица срдачност честитања достигла врхунац. Према писању београдске штампе почетак другог чина био је врхунац прославе. Прославу су својим присуством увеличали и принц Павле и принцеза Јелена. Када се дигла завеса, “позорница је замирисала и зашаренила се цвећем”. У дворану цвећа увела ју је Вела Нигринова , која је била обучена у свечану црну хаљину од свиле. Милорад Гавриловић поздравио је слављеницу дирљивим бираним речима, након чега су се ређали венци, цвеће и поклони од управе и чланова Народног позоришта, од глумачког клуба, од чланова Српског народног позоришта, као и од многобројних београдских госпођа и госпођица, другова и поштоваоца, међу којим су: драматург Одавић и госпођа, капелник Покорни , Драга Спасићка , Љубица Павлица , Нигринова и многи други. Према писању Београдских новина , “једна од најлепших корпи са цвећем беше дар г-ђе Сунчице Мраовићке”. Након представе, публика и многобројна омладина испратили су јубиларку са узвицима и овацијама у хотел Париз, где је био приређен банкет у њену част.

И док су се множили чланци у новинама, пуни хвале, утисака са прославе и набрајања њених најзначајнијих остварења, намеће се нова вест како Тодосићка није одржала реч да више неће певати. Наиме, слављеница је приликом своје прославе рекла да више неће певати, али су многи говорили да није одржала реч. Према њеним речима, она није желела да пева, али је управа Позоришта захтевала од ње и у своју одбрану говори: “Помислите на мене”, говори она управи. “Шта то значи? Тражите ми заменицу. Ја натежем и напрежем се” још је говорила а што ви са мном, да натежете!” И још додаје: “хоћу да играм оне веселе старе госпође. Ми смо за сада имали у позоришту сентименталну бабу, а баба није увек сентиментална. О, па баба хоће да је шик, хоће баба и рукавице и нов сунцобран, хоће и на Калемегдан или у Бранин орфеум, хоће баба све да види. Ту веселу бабу хоћу да играм”. 

Након тога, велике глумице Вела Нигринова , Милка Гргурова и Софија Цоца Ђорђевић напуштају сцену, тако да је од 1908. године па до пензионисања Зорка остала као огроман споменик београдском Народном позоришту. Започела је ангажман са 150 динара месечне плате док су у исто време Милка Гргурова и Тоша Јовановић имали 300 динара, а Нигринова 208 динара. Почетком новог века и Зорка је плаћена као врхунска глумица. 

Пред сам крај каријере, Зорка Тодосић пружила је свој допринос оснивању Народног позоришта у Скопљу где је понудила своја најбоља остварења. Била је део глумачког ансамбла, који су већином чинили чланови београдског Народног позоришта, као и чланови путујућих дружина и дебитанти. Успешне певачке улоге у комадима с певањем, водвиљима и оперетама, делимично је показала и у Скопљу, у представама Господин Алфонс, Миш, Пркос и у својој незаборавној креацији Зле жене, Јована Стерије Поповића 

Захваљујући природној, спонтаној и неконвенционалној игри, она се уздигла на виши уметнички степен у драмским салонским и у карактерно-комичним улогама. У периоду када се највише уздизала и трудила да изведе свој уметнички преображај и да у друштвеној комедији заузме место које је имала у водвиљу и оперети, тешка душевна болест је све више одвајала од позоришта. 

Изузетна каријера Зорке Тодосић била је насилно прекинута. Изгубила је памћење и утонула у мрачне пределе своје психе где се више није сећала да позориште постоји и да је била глумица. Зора Златковић се сећа: “Године 1913. почели смо да примећујемо да се Зорка Тодосић, овде-онде, губи у тексту, што се раније није могло ни замислити; да никако не сме да прекине говор, не дајући чак партнеру да ишта у дијалогу проговори, а ако би ко успео да је заустави, она није могла више да ухвати шта јој је на реду да каже; заборављала је шта је прошле недеље, на пример, облачила у извесном комаду који се сад понављао, а неколико пута, за време представе, скинула се и демасковала, иако је требало да игра још читав чин или два; текст из четвртог чина говорила би у другом и обратно”. У почетку, то је била сензација за глумце којима је било познато Зоркино памћење и беспрекорно знање рола. 

Пред почетак Првог светског рата, последњи пут појавила се на сцени као удовица Софија у Нушићевом Обичном човеку, а затим 1915. године у Скопљу, где се налазила комбинована трупа скопског, београдског и новосадског позоришта, играла је последњи пут у животу. Након завршетка Првог светског рата, враћа се у Београд где је с тешком горчином, у време кад је могла највише да пружи, похарана болешћу пензионисана 1919. године. 

Даља историја Зорке Тодосић је историја њене борбе са болешћу. Отерана с позорнице, годинама је живела у незнању о свету и себи, проводећи мрачне дане “у брбљању, у смеху и песми, у весељу без радости, у ведрини без свести”. Не схватајући зашто, с великом горчином гледала је како јој ускраћују да излази на позорницу. Гледајући представе гласно је довикивала: “То сам ја играла!”, након чега су јој забранили улазак у Позориште. Желећи да покаже неправду која јој је начињена, често је пред сваким кога сретне на улици читаве стране из својих главних улога избацивала без предаха напамет. У напису Зоре Златковић стоји како “...Зорка запуштена, готово неумивена, иде улицом у похабаном оделу и пред сваким кога сретне почиње свој први монолог из Зле жене: “Четрнаест дана како сам у овој проклетој кући..."

Много година касније, аутор књиге Знамените жене Србије Жика Марковић, писаће животопис Зорке Тодосићке чији ћу кратак одломак издвојити: “Умно поремећена тражила је свакодневно нешто око Позоришта. Многи су је препознавали, али нису желели ништа да је питају. Онда је седела на степеницама Позоришта, а да сигурно није знала, да је то била њена радна кућа. Трчала је око зграде. Некада викала, а некада ћутала. Носила је штап и нешто претила. Оно што су им дланови били отврдили од аплауза упућених њој више је нису примећивали. Нове генерације које су долазиле пред позориште нису ни сањале да пред собом имају велику примадону. Била је за све нека Луда Зорка.” Сурова болест учинила је да се свет клони од ове миљенице београдске сцене, коју је болест наружила и клептоманијом. Била је то тешка судбина глумице која је рођена у позоришту, живела у њему и за њега.

Заводљива Илка Етвесева, Мирандолина, Лепа Јелена своје последње дане провела је у кући свог брата од тетке М. Поповића у Београду, где је 28. децембра 1936. године у 12 и 30 часова, преминула у својој седамдесет четвртој години.

Чланци објављени поводом смрти Зорке Тодосић.

На њеној сахрани учествовао је велики број личности из уметничког света, неколико старих Београђана који памте славу велике глумице и доста старих, сасвим старих мало познатих глумаца из провинцијских и путујућих позоришта који су са Зорком ударали темеље позоришној уметности. У име београдског Народног позоришта, од Зорке Тодосићке опростили су се управник Војиновић , директор драме Радослав Веснић , редитељ Народног позоришта и књижевних Јосип Кулунџић , затим Милан Грол , управник Државне штампарије Момчило Милошевић, композитор Станислав Бинички , пуковник Драгутин Покорни, Мита Димитријевић , Мита Поповић . Од београдских глумаца и глумица били су Жанка Стокић , Марија Таборска , Теодора Арсеновићка , Зора Златковић, Гина Јовановић, затим Александар Туцаковић , представници Глумачке школе и многи други. Испред цркве, директор драме Народног позоришта Радослав Веснић опростио се дирљивим говором с покојном Зорком Тодосићком, која је “тридесет година била једна од највећих уметница београдског позоришта”. На самом гробљу са Зорком опростила се и првакиња драме Жанка Стокић. Као наследница репертоара Зорке Тодосићке и као њена ученица, говорила је топло и дирљиво: “…Ако је ико стварао традицију позоришта на нашој сцени, Зорка Тодосић није жалила ни свој дар ни своје моћи да глуми човечански, да не лаже о човеку и његовим страстима и идеалима и да ствара љубав за уметност глуме и код публике и код глумаца. Она је увек стварала тако да се, уживајући у њеним тумачењима, учило – а то је свакако највиши и најплеменитији задатак глумачког позива...”. 

Поводом њене смрти oбјављени су бројни текстови у београдским листовима са посебним освртима на њена глумачка остварења и успехе. Бројни некролози истакли су значај Зорке Тодосићке у српском позоришту, међу којима се посебно издваја одломак из написа Милана Грола у Српском књижевном гласнику, који је њен животопис завршио следећим речима: “Пошто је отерана с позорнице, била је осуђена да годинама живи о незнању о свету и себи, и да умре у времену у коме су се изгубила и последња сећања на њу. Кад су бацили и последњи ашов земље над њом, гробари су могли рећи, као онај дечак у причи Илије Станојевића : Кажу да је била глумица...”