Mypage3

Kритике

Александар Дима Син: Господин Алфонс

“Г-ђа Тодосићка је иста као и у Мадам Сан Жен, као и у Ливничару. За чудо, г-ђа нерадо студира у појединостима. У овим улогама много је мања од својих старих улога, – као што је Милета у чергарском животу, и улогама налик на те”.

(“Приказ комада”. Недеља, Београд, 1909.)

Карел Сабине: У бунару

“И овога пута г. И. Станојевић певао је врло пријатно, исто тако и гђа Тодосићка и Станојевићка. Чини нам се да су овога пута обе још лепше певале”.

(“Из позоришта”, Мали журнал, Београд, 25. јануар 1896, Београдске вести)

Гергељ Чики: Мајка

“Г-ђа Тодосићка као Марта, унука грофичина, одиграла је своју улогу ванредно лепо. Овакве су улоге за њу као поручене”.

(„Из позоришта“, Мали журнал, Београд, 9. фебруар 1896, Београдске вести)

Јован Стерија Поповић: Зла жена

“Г-ђа Тодосићка и г. И. Станојевић играли су те вечери ванредно. Ако их овај успех не намами да оду даље но што комични елеменат Стеријин може поднети па да остане пријатан (г. Станојевић се већ показивао силом), и ако даљи труд посвете само још на глачање ситнијих и неизрађенијих сцена, Султана Трифићка и Срета чизмар постаће омиљене личности репертоара, и биће најзаслужнија потпора и Стеријином и целом националном репертоару”.

(“Позориште”, Нова искра, Београд, 16. јануар 1899, Уметност )

Едуард Пајерон: Миш

“Г-ђа Тодосићка је била ненадмашна, у свом елементу, пуна духа и живости, свака њена реч неодољиво је утицала на расположење гладалаца, заносила и изазивала допадање. Нећу се преварити ако кажем, да је њена лепа игра привлачна снага која осигурава овом комаду још дуги низ представа”.

(Д. “Народно позориште”. Београдске новине, 1905.)

Шарлота Бирх-Пфајфер: Цврчак

“Г-ђа Тодосићка, г. Гавриловић и Динуловић, играли су врло добро своје роле, али су они морамо искрено признати, стари за те роле, које треба уступити млађим снагама”.

(“Поднели оставке”. Београдске новине, 5. март 1900.)

Милован Глишић: Подвала

“Није оригинална сувише подсећа на старе приказиваче. При томе је често у некоме чудноме тону који је мало сељачки али много мазни”.

(“Синотња прослава”. Београдске новине, 7. новембар 1909, Позоришна хроника)

Анри Бернстен: Вихор

“Тодосићка која је играла епизодну улогу једне старије даме, требала би једаред да престане са њеним познатим мажењем у говору, јер јој то више лепо не стоји”.

(“Премијера Бернсеновог Вихора”. Београдске новине, 18. март 1911, Позоришна хроника)

Алфред Капи: Две школе

“Г-ђа Тодосићка не мора увек у сличним улогама исту боју косе имати, иста кретања сумњивога карактера и некакво претерано мажење. Она нам на тај начин постаје истоветна. Ништа опасније од тога”.

(“Позоришна хроника”. Звоно, 1909.)

Јован Стерија Поповић: Женидба и удадба

“Тодосићка извела је своју улогу више сваке хвале. Она је створила типску удавачу. Ова прва њена улога (да не говорим о другим у којима је она увек изврсно по природности извођења) довољно показује да је увек у ње прави дар и велика љубав према њеном позиву”.

(C. V. “Позоришне вести”. Дневни лист, 1892.)

Пол Било и Алберт Бале: Тата-Тото

“И глас и кретање, све је то било природно и смишљено, да јој искрено честитамо. Глас јој је био чист и звонак а оно брзо пресвлачење био је мајсторски изведено”.

(“Новитет”. Мали журнал, 27. март 1896, Београдске вести)

Планкет Роберт: Корневиљска звона

“Певала је и играла рђаво. Овоме смо се зачудили, јер је она изврсна и глумица и певачица. Додуше и лоше арије су томе криве”.

(Марс. С. “Позориште, концерти и уметност”. Мали журнал, 30. октобар 1902.)

Гастон Де Кајаве и Робер де Флер: Мужевљева срећа

“Зорка Тодосића играла је с пуно воље и жара, а дала нам је веома леп тип францускиње”.

(Pilad. “Децембарски новитети”. Мали журнал, 30. октобар 1902, Позориште)

Јован Стерија Поповић: Зла жена

“Тодосићка и И. Станојевић играли су те вечери ванредно. Ако их овај успех не намами да оду даље пошто комични елеменат Стеријин може поднети па да остане пријатан (Станојевић се већ показао склон), и ако даљи труд посвете само још на играње ситнијих неизраженијих сцена, Султана Трифићка и Срета чизмар постаће омиљене личности репертоара и биће најзаслужнија потпора и Стеријином и целом националном репертоару”.

(Њ. “Позориште”. Нова искра, 16. јануар 1899, Уметност)

Антон Чехов: Просидба

“Госпођа Тодосићка, која у последње време ређе игра, однела је у тој малој утакмици победу. Она је оживела једну од својих старих улога, за којима публика жали. Синоћње вече је било њено”.

(“Суморан живот”. Политика, 1. март 1913, Позориште)

Алекса Шантић: Хасанагиница

“Г-ђа Тодосићка је овог вечера ускочила сасвим у трагедију, и то у старалачку. Покушај је био мало ризичан, али циљ није промашен...она све може! Г-ђи Тодосићки се не чека, она граби, да што пре уђе у старице. Али нама треба дати мало времена, да заборавимо на Маскоту, Сипријену, Мамзел Нитуш, Јелку, Лепу Јелену, Зазу и друге несташне слике гђине. Утисци још нису застарели. Иначе ће све добро ићи”.

(Угричић Ј. “Шантићево вече”. Политика, 22. новембар 1910, Позориште)

Гастон де Кајаве и Роберт де Флер: Љубав бди

“Игри гђе Тодосићке није потребно похвале, она зна шта ради. Али је у синоћној Маркизи ипак требала бити старија и тиша. То, изгледа, да гђи лако не полази за руком; она још никако не може да укроти своју живахност, те ни ми не можемо потпуно да уобразимо, да је пред нама стара жена, када она треба да нам то прикаже”.

(“Љубав бди”. Политика, 29. октобар 1910, Позориште)

Александар Бисон: Пигалова улица

“Г-ђа Тодосићка, тетка Топенова, није била онаква, каква је она могла бити. Била је и сувише млада и сувише окретна за догогодишњу вратарку”.

(Угричић Ј. „Пигалова улица“. Политика, 23. јун 1906, Позориште)

Јован Ст. Поповић: Зла жена

“Зла жена Стеријина давала се и овога пута са успехом, који је и до сад увек постигла, нарочито у двема главним улогама Султане и Срете чизмара (гђе Тодосићке и г. Илије Станоја).”

(“Народно позориште”. Вечерње новости, 23. децембар 1909.)

Шандор Лукачи: Агнеша

“Гђа Тодосићка била је врло симпатична и своју улогу је прекрасно прикзала. Нарочито јој је лепо и певање, па и играње испало. ”

(“Београдске вести”. Вечерње новости, 26. март 1894.)

Пол Било и Алберт Бале: Тата-Тото

“Двострану улогу Тата Тото играла је гђа Тодосићка с правом уметношћу и потпуним разумевањем сваке ситуације: природном, промишљеном игром. Она и јесте наша субрета par excellence.”

(Ј. М. “Позориште”. Видело, 3. мај 1896.)

Анри Мелак и Алберт Мијо: Мамзел Нитуш

“Гђа Тодосићка играла је и певала одлично како то само она уме.”

(“Позориште”. Видело, 10. мај 1895.)

Анри Мелак и Алберт Мијо: Мамзел Нитуш

“За госпођу Зорку веле многи који су је у овом комаду гледали да је просто златна, а како је данас та монета доста ретка, то не треба пропустити ову прилику, те то и видети.”

(“Позориште”. Видело, 10. новембар 1895.)

Марко Прага: Девице

“Гђа Тодосићка је била добра и била би још боља да је била мање интелигентна, да је била припростија, с мање такта.”

(М. Б. “Народно позориште”. Дело, 1911, Хроника.)

Паоло Ђакомети: Четири жене под једним кровом

“...није певала, али је вешто одиграла љубоморну и мало ћудљиву даму.”

(Бор. П. “Четири жене под једним кровом”. Дело, 1896, Позоришни преглед)

Сахер-Мазох: Човек без предрасуде

“Добро се одржала поред мајке Љубице која је јако похваљена.”

(Б. Б. Ј. “Човек без предрасуде”. Исток, 14. децембар 1879.)

Густав Мозер: Библиотекар

“Врло се слабо истакла овог вечера. Изгледа нам да је нерасположена за ову улогу; па стога нећемо ни да говоримо о њеном приказивању, пошто и не заслужује говора.”

(S. A. “Двадесетпетогодишњица гђе А. Милојевићке”. Ново време, 25. мај 1911.)

Марко Прага: Девице

“Гђа Тодосићка као Делфина, била је добра мајка али мало више наивна него што је требало.”

(“Дјевица, комедија у четири чина, од Марка Праге”. Ново време, 18. април 1911, Позориште)

Бранислав Нушић: Пут око света

“Собарица Јулишка нашао је у Тодосићки одличног интерпрета; неке даме у партеру нашле су да гђа нема “фине манире”, потпуно заборављајући да пред собом имају Јулишку, собарицу мађарске, која је била гост јагодинске шарене механе. Можда, када је у харему опкољена лепим харемкињама, сама у оријенталском костиму, остала је она ипак Јулишка собарица. Она је била фриволна, брза, окретна, лукава и дрска и права напаст за сиротог светског путника из Јагодине. ”

(“Премијера Пута око света”. Ново време, 29. март 1911, Позориште)

Алекса Шантић: Хасанагиница

“Тодосићка била је добра и нежна као мајка и стара мајка. Што би јој се имало пребацити то је да је и сувише развлачила речи у говору, хтела је да буде више Херцеговка.”

(М. “Шантићево вече”. Ново време, 23. новембар 1910, Позориште)

Лудвиг Тома: Морал

“Гђа Зорка Тодосићка као и увек, умела је да се нађе у својој епизодној улози и да остави утисак као да је играла какву главну улогу.”

(“Marcotucum theatrale II”. Ново време, 31. август 1910, Позориште.)

Коста Трифковић: Избирачица

“После овога игра се већ одавно, забележени лепи српски комад Избирачице, чија главна особина Малћика, представља читав један наш пречански тип врло чест и карактеристичан. За ову улогу није било код нас дуго младе глумице и после Тодосићке, нико се није предузимао да је игра. ”

(“Народно позориште”. Ново време, 11. март 1910, Позориште)

Молијер: Тартиф или варалица

“...у Дорини толико обрецивала, издирала и подмигивала (што је, у осталом у последње време код ње постао сталан тон) да је пре личила на какву Земункињу из Трифковића или паланчанку из Нушића но на фигуру из француског XVII века, па ма ова фугура била и једна обилна собарица, пред којима је Лук XIV скидао капу.”

(“Позоришна хроника”. Одјек, 13. новембар 1902.)

Молијер: Пучанин као властелин

“Г-ђа Тодосићка, као Николија, није схватила правилно своју улогу. Њене су субрете једнотипне, поред тога напушта је окретност и живост коју изискују Молијерове служавке, а да и не спомињемо колико је потребна свежина и младост за те улоге. Оно смејање било је у најмању руку – природно.”

(“Народно позориште”. Самоуправа, 1904.)

Алекса Шантић: Хасанагиница

“Заслужна је нарочите похвале игра Тодосићке јер ово је била прва прилика, да она у јакој улози мења своју струку. И колико можемо жалити, што на једном пољу губимо, толико се можемо радовати, што ћемо прослављену глумицу и на новом пољу, судећи по првом покушају, само с похвалом помињати.”

(Хроничар. “Народно позориште”. Венац, 1910, Хроника)

Шандор Лукачи: Риђокоса

“Њен пријатан и умиљат глас, они нежни тонови, чинили су на гледаоце врло пријатан утисак. Игра јој је била, као и увек, смишљена и природна.”

(“Из позоришта”. Нови лист, 29. октобар 1892.)

Жил Верн и Адолф Денери: Пут око земље за 80 дана

“...почетница која много обећава огрешили би се, када не би поменули, да је дивно певала. Зорка Коларовићева, млада глумица, која као певачица много обећава.”

(“Позориште”. Српска зора, 1879, Прегледне белешке)

Арсен Ансело и Комберус: Пријатељ Гранде

“Кретала се у линијама наивне девојке и ако таку збиљу буде поклањала двојим улогама извућиће се из оних свакидашњих приказивала, који мисле да је кариковање уметност”.

(“Народно позориште”. Српска независност, 1890.)

Алекса Шантић: Хасанагиница

“Мериму у Хасанагину мајку није требало дати Тодосићки која је иначе унела и доста воље и труда. Немогуће је из несташне субрете прећи у трагичне мајке, после Мамзел Нитуш и Мизете играти овакву једну улогу”.

(“Са Шантићевог вечера”. Трибуна, 1910, Позориште)

Бранислав Нушић: Љиљан и Оморика

“У овом комаду има улогу обичне статисткиње. Ваљано је извршила свој задатак, нарочито са успехом један опасан прелаз у полутоновима (певала у музичким партитурама као сола једне виле)”.

(Commentator. “Књижевност - позориште”. Звезда, 1901.)

М. Вест и Л. Хелд: Птичар

“Тодосићка је била онаква каква она може бити да буде кад је најбоља. Мени се чак чини да никад није толико добрих страна показала као тог вечера. Биће да је она створена баш за оперету, онда – тешко њој код нас!”

(Spectator. “Позоришна хроника”. Звезда, 28. март 1899.)

Едуард Пaјарон: Досадан свет

“Сем Гргурове која је била одлична, али о чијој се игри уздржавам говорити, само је Тодосићка била добра. Истина да је она била тако добра, да сам се ја чисто залудио”.

(Spectator. “Позоришна хроника”. Звезда, 7. март 1899.)

Јован Стерија Поповић: Зла жена

“Е то шта вреди кад глумци знају улоге и кад се држе многе пробе. И ако подела није по моме мишљењу добра, ипак су глумци одлични били. Тодосићка није зла жена, она је жена па је можа и зла, али није зла жена Стеријина, па је ипак ову улогу сјајно савладала. То се већ зове уметност.”

(Spectator. “Наставак о глумцима”. Звезда, 10. јануар 1899, Позоришна хроника)

Густав Фрајтаг: Новинари

“Г-ђа Тодосићка се јамачно задржала у овом комаду од старина, иначе ово није њена улога”.

(“Новинари”. Политика, 22. децембар 1905, Позориште)

Едуард Пајерон: Миш

“Пепа Рембо, матора брбљива девојка, једна је до најбољих улога гђе Тодосићке и она ју је прексиноћ са особитом вољом и необично живо одиграла, што, у осталом, код ње није ништа ново”.

(Угричић Ј. “Нова глумица”. Политика, 26. април 1910, Позориште)

Виктор Ришков: Државни стан

“Нарочити комплимент заслужили су Тодосићка и Љ. Станојевић”.

(“Државни стан ”. Политика, 23. фебруар 1912, Позориште)

Данијел Риш: Изговор

“Оправдано заслужује исте висине и јачине похвале, била је као и увек, достојан пандан С. Тодоровићу.”

(“Позоришна хроника”. Нови покрет, 8. септембар 1906.)

Емил Ожие: Олимпијина удаја

“Заслужује најлепше признање за своју представу; заједно са г-ђом Јовановић.”

(Cajus. “Позориште у уметност”. Мале новине, 27. август 1894.)

Бранислав Нушић: Иза Божјих леђа

“Игра глумаца била је врло добра. Г. Руцовић био је одличан Јова, Чича Илија одличан Требер, г-ђа Тодосићка изванредна Сојка... ”

(В. “Иза божјих леђа”. Недеља, 1909.)

Рикардо Кастелвекио: Сеоска школа

“На позорници нарочито су се истицали Рајковић, Љ. и И. Станојевић, а Тодосићка је одлично играла своју улогу брбљиве служавке идеалног Салвонија.”

(“Из Народног позоришта”. Народне новине, 25. септембар 1900, Београдске новости)

Мелак и Халевија: Лепа Јелена

“Сама оперета у целини прексиноћ је много боље приказана но раније, за што вреди похвалити приказиваче, а нарочито Чича Илију, Динуловића и Тодосићку који су били врло добри у својим улогама”.

(“Лепа Јелена”. Мали журнал, 1. октобар 1901, Забаве, концерти и уметност)

Едуард Пајерон: Миш

“Добро је схватила и одиграла своју улогу. Језик г-ђе Тодосићке, радио је као да је био подмазан зејтином. Чисто смо се бојали да га не угане.”

(“Из позоришта”. Мали журнал, 8. март 1896, Београдске вести)

Алекса Шантић: Хасанагиница

“Тодосићка као Мерима толико је ван те улоге, да се може говорити само о њеноме депласирању. Осим тога гђа Тодосићка говори стихове рђаво, да свакога вређа”.

(“Шантићево вече”. Београдске новине, 22. новембар 1910, Позоришна хроника )

Андри Бернстен: Самсон

“...морала је имати више интереса за своју ролу; иначе, ти се људи не могу разумети шта хоће и шта то раде. Ваљ’да би сваки хтео да буде Самсон”.

(М. С. “Самсон”. Београдске новине, 9. октобар 1909, Позоришна хроника)

Едуард Пајерон: Миш

“Г-ђа Тодосићка је била ненадмашна, у свом елементу, пуна духа и живости, свака њена реч неодољиво је утицала на расположење гладалаца, заносила и изазивала допадање. Нећу се преварити ако кажем, да је њена лепа игра привлачна снага која осигурава овом комаду још дуги низ представа”.

(Д. “Народно позориште”. Београдске новине, 1905.)

Шарлота Бирх-Пфајфер: Цврчак

“Г-ђа Тодосићка, г. Гавриловић и Динуловић, играли су врло добро своје роле, али су они морамо искрено признати, стари за те роле, које треба уступити млађим снагама”.

(“Поднели оставке”. Београдске новине, 5. март 1900.)

Пјер Бертон и Шарл Симон: Заза

“...наша “Заза” г-ђа Тодосићка, која ту улогу никад није требало ни да игра, јер је “Заза” драмска улога, а г-ђа Тодосићка не треба у свом личном интересу да има везе са таквим улогама. Шта ће њој под старе дане да се излаже нападима критике кад он има свој репертоар у коме је добра и где је увек од критике хваљена. Ако се не варамо, г-ђа Тодосићка је за време првог гостовање г-ђе Италије Виталијани, кад је видела божанствену реакцију њене “Зазе”, дала пред неколицином глумаца и новинара реч (а то су и листови онда регистровали) да више никад неће заиграти “Зазу”, па макар што било. Наше је мишљење, да би г-ђа Тодосићка боље учинила да је остала при својој речи, јер би уштедела непријатност и себи и нама. Та нам је непријатност у толико већа, што је г-ђа Тодосићка овога пута била слаба и у првом чину у коме је прве серије представа била једино на своме месту. Она је сад толико потенцирала поједина пикантна места у првом чину, да је цео призор био отужан”.

(“Позоришна хроника”. Звоно, Београд, 1909)