·
·
·
·
Napomena:
Bio je izdanak XVIII veka: skeptik, svetski čovek, poslovično elegantan (čuveni su bili njegovi prsluci i redengoti), užasavao se Revolucije, nije voleo Carstvo. Međutim, iako klasičar i obožavalac Voltera, doveo je, kao upravnik pozorišta „Port Sen-Marten“ (1822-1826), prvi jednu englesku trupu da Francuzima prikaže pravog Šekspira (publika mu je zbog toga skoro demolirala pozorište). Druga njegova kontradikcija bila je prihvatanje melodrame, koja je upravo trijumfovala na njegovoj pozornici. Treća je ženidba g-đom Dorval, čuvenom glumicom romantičarskog perioda, inače, u svakodnevnom životu, jednom vulgarnom ženom koju su zvali Melpomeninom kuvaricom. (Nije, uostalom, bio jedini: Alfred de Vinji je, takođe, bio njome opčinjen). Zvali su ga „le beau Merle“, što može značiti i „lepi kos“. Balzak ga je prozvao Le Merle Blanc, što će reći: Čudo od čoveka. Napisao je, sam ili u saradnji, više od 120 komada. U SNP je, 1871, prikazan jedan njegov komad, rađen u saradnji sa Žozefom Melvilom i Eženom Boarijem, čiji je naslov Car Petar Veliki kao lađar. Njegov francuski pandan bi mogao biti Le Bourgmestre de Sardam, ou le Prince charpentier (1825). Bavio se s uspehom i pozorišnom kritikom. Ležao je četiri g. paralisan, ali direktori pozorišta nisu prestajali da mu šalju rukopise na čitanje. Čovek suvog srca, ali slobodnog duha, više se razumevao u književne poslove nego u literarno stvaranje.