·
·
·
·
Напомена:
Zajedno sa Kopitarem kompetovao je na mesto koje je u Dvorskoj biblioteci (današnja Nacionalna biblioteka u Beču) dobio Kopitar; 1813. je stupio u državnu službu (dvorsku biblioteku, upravu carina, dvorsku komoru – kasnije ministarstvo finansija) i tokom pet g. bio je pozorišni pesnik Burgteatra (1818-1823). Zbog pesme Die Ruinen des Campo vaccino (1819), u kojoj žali što je antiku smenilo hrišćanstvo, imao je mnogo neprilika; cenzura mu je – ne samo zbog te pesme nastale u Italiji – i kasnije pravila ne malo neprijatnosti. Od 1832. do penzionisanja, 1856, bio je direktor arhiva dvorske komore. Pokazivao je nezadovoljstvo Meternihovim sistemom vladavine, ali je bio odan čuvanju jedinstva habzburške države, posebno u revoluciji 1848/49, kada je nastala njegova pesma Radecki (Radetzky). Javne počasti doživeo je u doba kada je gotovo prestao da objavljuje svoja književna dela: postao je član Akademije nauka u Beču (1847), počasni doktor univerziteta u Lajpcigu i Beču (1859), počasni građanin Beča (1864), a od 1861. je član rajhsrata (parlamenta). Sahranjen je uz najviše počasti, a u Beču mu je podignut impozantan spomenik. Bio je u kontaktu sa većim brojem istaknutih pisaca svoga doba; u Vajmaru je posetio Getea, u Parizu se sreo sa Hajneom itd. Od njegovih proznih radova ističu se novele Manastir kod Zendomira (Das Kloster bei Sendomir, 1828) i Siromašni svirač (Der arme Spielmann, 1843), koje sadrže mnogo dramskih elemenata. Misaona lirika i zajedljivi epigrami skupljeni su u zbirku Pesme (Gedichte, 1872). Među njegovim poznatim dramama za života su štampane: Pretkinja (Die Ahnfrau, 1817), Safa (Sappho, 1819), Zlatno runo (Das goldene Vließ, 1822), Sreća i kraj kralja Otokara (König Ottokars Glück und Ende, 1825), Veran sluga svoga gospodara (Ein treuer Diener seines Herrn, 1830), Vali mora i ljubavi (Des Meeres und der Liebe Wellen, 1840); znatno ranije su nastale, ali tek posmrtno štampane, drame: Jevrejka Toleđanka (Die Jüdin von Toledo, 1873), Libusa (Libussa, 1872) i Sukob među braćom u domu Habzburga (Ein Bruderzwist im Haus Habsburg, 1872). U Austriji mnogo slavljeni G. umro je taman kada je SNP navršilo prvu deceniju svoje delatnosti. Doduše, njegove drame sa antičkim motivima imaju nečeg epigonskog u sebi i nastale su kada je u literaturi nemačkog jezičkog područja prošlo doba klasike; njegov književni rad, dobrim delom povezan sa habzburškom državom i užom Austrijom, samo u ograničenoj meri je mogao zračiti u dalje prostore. Istina, Zlatno runo preveo je Stevan Tokin (u „Javoru“ za 1885), a početkom 1898. Libusa, u prevodu Branka Mušickog, i 1902. Jevrejka Toleđanka, u prevodu Jovana Grčića (štampana u Mostaru 1903), primljene su, ali nisu postavljene na scenu SNP. „Brankovo kolo“ nagovestilo je 1898. da Stevan B. Bodi u Bgdu prevodi njegova celokupna dela, ali je od celog poduhvata izišla tek jedna sveščica. U SNP je izvedena samo Safa, u prevodu J. Grčića, 21. XII 1911. i 2. I 1912, ali se više ne javlja na repertoaru.