·
·
·
·
Napomena:
Novinar, humorista, afirmaciju stekao u programima Radio Beograda. Pored pisanja za specijalne humorističke radio emisije, pisao je tekstove za televiziju, humoreske i pozorišna dela. autor mini serije Smehotvorci (1989) preuzeto sa http://ww1.rts.co.yu/cipa/Izdavastvo/KnjigaNevidljiviSaputnik.htm 25. 1. 2010. u 11:08 Nevidljivi saputnik Ja sam humorističar, ali zakon nalaže da se ozbiljno piše. Ja sam srčan, ali zakon propisuje da moj stil bude skroman. Karl Marks: Zapažanja o najnovijoj pruskoj instrukciji za cenzuru Slučaj je hteo da budem nad tekstom buduće knjige Nevidljivi saputnik kada je stigla vest da je njen autor, Miroslav Mitrović, preminuo na Zlatiboru. Razmišljajući o uspomenama vezanim za saradnju sa Mirom, kako su ga zvali gotovo svi koji su ga poznavali, o jednom bogatom i lepom životu, ispunjenom poslom koji je voleo i sam izabrao, o radiju i zadovoljstvu slušalaca kraj prijemnika u dugom nizu godina, razumeo sam da je Mira hteo da ostavi još nešto iza sebe. Ostavio je dobro napisan, duhovit tekst, gotovo autobiografskog karaktera jer dramaturgija knjige koja je pred čitaocem u stvari objašnjava delo i život jednog od najznačajnijih radijskih ljudi ovog podneblja. Mira je, uz gotovo obavezni moto ("Ja ne znam šta bih radio da nemam - radio" - stih Brane Petrovića) koji će postati poštapalica svih ljubitelja male kutije iz koje dopire zvuk, imenovao celine: Per aspera ad astra, Saputnici, Spikerijada, Prva petolet-ka, Veselo veče, Tri vesela musketara, Istok - Zapad i Slučajevi - kao što brižni kompozitor označava stavove svoje simfonije dajući istovremeno uputstvo o tempu dirigentu i muzičarima. Osnovnu nit Mirine "simfonije" čini ogromna ljubav prema radiju čiji je savremenik bio od njegovih početaka profesional-nog emitovanja u svetu i kod nas. Proveo je čitav svoj radni vek u radiju. Najpre kao spiker u Kratkotalasnoj stanici Centralnog presbiroa u godinama uoči Drugog svetskog rata a zatim jedna od spikerskih legendi Radio Beograda, uz Jelenu Bilbiju, Henriha Fingerhuta, Ivana Kovačevića i druge. Imao je glas neobično lepe boje, zavidnu govornu kulturu i sve druge osobine koje krase vrhunskog majstora tog posla. Kada sam mnogo godina kasnije čuo Orsona Velsa u "Ratu svetova" pomislio sam da smo i mi, uz mno-ge druge, imali spikera i radio interpretatora visokog nivoa u Miri Mitroviću. Svako ko ga je čuo dok je čitao Rezoluciju Informbiroa 1948 . godine znaće na šta mislim. Spikerski poziv, to visoko cenjeno i dobro plaćeno zanimanje, obeležilo je početke Mitrovićeve karijere. Naravno, valja imati u vidu opijenost slušalaca novim medijem koji se, bukvalno, slušao dok je bilo programa, baš kao i televizija u prvim godinama emitovanja. Slušaoci su poznavali spikere po glasu i imenu i radio-spike-ri su uživali izuzetan ugled. Godine posleratne izgradnje, one posle 1 944 . donele su nove poslove Miri Mitroviću i tako se i on, kao i drugi, našao u Bo-sni, u vojsci i na velikim omladinskim radnim akcijama, radeći u radio-stanici "Omladinska pruga", pripremajući reportažu o tada najuzbudljivijem događaju - proboju tunela Vranduk o kojem će napisati i "Pesmu vrandučkog minera" koja je doživela brojna izvođenja na priredbama narednih godina. Bilo je to 28 . juna 1947. godine. Tačno godinu dana kasnije Mira će pročitati sa neredigovanih šifova Rezoluciju Informbiroa i odgovor Centralnog komiteta KPJ koji je naš narod jednostavno nazvao raskidom sa Rusima. Dvadeset godina kasnije snimio je isti tekst za film "Podne" Puriše Đorđevića. Malobrojni prisutni tom snimanju, među njima i dežurni električar, nisu mogli da shvate zašto su te stvari nekada uzbuđivale ljude. Mira, u svom stilu, kaže na kraju poglavlja "Dramatičan 28 . jun 1948 . godine": "Ne mnogo potom sovjetske trupe su ušle u Čehoslovačku. Možda je mladom električaru tada postalo jasnije". Miroslav Mitrović, poznati spiker, reporter i radijski čovek ostaće trajno upamćen najpre kao prvi urednik "Vesele večeri", možda najslavnije emisije jugoslovenskog radija. Početkom 1949 . godine, zajedno sa Dragutinom Dobričaninom, članom Radio-dramske grupe predložio je tadašnjem direktoru Radio Beograda (Prvoslavu Vasiljeviću) pokretanje humorističko-satirične emisije. Pošto su se takve stvari odobravale u Agitpropu CK KPJ čula su se i ovakva mišljenja: - To je vrlo opasna emisija u prilikama u kojima živimo. (Kod nas, naime, nikada nije vreme za šalu" - prim. M. T.) I još: - Trebaće mnogo snage oko toga da se stvari postavljaju kako treba i naročito da se u političkom smislu odmere kako valja. Izgovorio je to niko drugi do drug Veljko Vlahović. Vreme koje je sledilo pokazalo je da se našlo i snage, i da su se stvari postavljale kako treba i da su se politički dobro odmeravale. Dokaz su bile prazne ulice nedeljom uveče u vreme emisi-je "Veselo veče". I veliko oduševljenje publike koja se posebno pripremala za slušanje omiljene emisije na malobrojnim pri-jemnicima ostalim iza rata. Emisija je išla "u živo" jednim delom, jer su autori u želji da budu što aktuelniji, odlagali završavanje emisije do pred sam njen početak. Iako je "prva kontrola" podržavala emisiju, nalazeći za nju i tako visoke atribute kao što su "svežina - princip komedije del arte" ipak se tekst morao nositi Agitpropu i direktoru Radija. Agitprop je, gle čuda, imao više razumevanja od direktora (Vjekoslava Prpića, koga Mira Mitrović nikada nije zaboravio!). Dakle, cenzura! Ovde bi se mogla otvoriti, sa razlogom, priča o sudbini humora i zabave na radiju, od njegovih početaka do današnjih dana. Miroslav Mitrović je u svojoj knjizi "Smehotvorci" (Biblioteka Radio Beograda, 1986 ), toj svojevrsnoj hronici radio-humora, satire i zabave, opisao sudbinu komičnog i komike u novom elektronskom mediju ispisujući i svedočenje o odnosu prema smehu i smešnom na ovom tlu, odnosu prema piscima, novinarima, glumcima - komičarima koji se decenijama trude da zasmeju svoje sunarodnike i pruže im nešto više nevesele stvarnosti. Prvih desetak godina "Vesele večeri" bilo je dovoljno da se stvori brojna ekipa humorista koji su pisali za radio, neka vrsta "Beogradske škole humora" iz koje kasnije nastati televizijske serije Radivoja-Lole Đukića koje će, takođe, imati veliku popularnost kod publike. Sa posebnom pažnjom i ljubavlju Miroslav Mitrović je ispisao redove o trojici velikih komičara - Čkalji, Miji i Guti koji su nosili repertoar "Vesele večeri" i kasnije, još nekoliko decenija, zasmejavali publiku televizije svojim humorom. Mira Mitrović se sa uspehom ogledao i kao komediograf i neke njegove komedije poput "Ponoćne provale" igrane su u mnogim pozorištima kod nas i u svetu. Prevođen je na nekoliko jezika, a njegove humoreske uvrštene su u domaće i strane antologije humora. Bavio se i drugim oblicima radio-novinarstva kojima posvećuje jedno poglavlje knjige. Zanimljivo je da je u knjigu uvrstio i čuveni slučaj Suzuki, pokušaj da se u Japanu sintetizuje glas Vuka Karadžića. Japanski naučnik Suzuki je to već učinio sa glasom Mona Lize koja je desetak dana bila izložena u Tokiju gde je progovorila ne samo na italijanskom već i na japanskom! Ostaće večita tajna šta je tadašnje rukovodstvo Radio Beograda inspirisalo na ovaj potez koji je, po mišljenju dela javnosti, bio ništa drugo do skandal, spiritistička seansa i pokušaj da se "nadirodi Irod", kako bi to Šekspir rekao, a sve u slavu jedne kuće i jednog medija koji je svuda u svetu prihvatio ulogu medija br. 2 , gubitak pređašnjeg glamura i pronašao novo mesto u životu ljudi koristeći, pre svega, svoju rasprostranjenost (broj prijemnika, brzinu, mogućnost prijema u raznim situacijama - u pokretu, na primer), odnos prema pažnji, mašti i pamćenju. Miroslav Mitrović je svojim dopunskim napomenama i zapisima dao dokaza o svojoj fleksibilnosti i širini, humanosti i mudrosti. Poput Šekspira i Kalderona on vidi život kao san, ispunjen lepotom i životnom radošću koju je nosio i gajio, prenoseći je na druge, privatno i putem medija. Ono po čemu će ostati upamćen, verujem, osim stvaralačkih kvaliteta i ličnih, karakternih osobina, jeste višedecenijska zaljubljenost u radio kojem je posvetio čitav svoj životni i radni vek. Umro je u utorak, 13 . juna a sahranjen 16. juna 2006 . godine na beogradskom Novom groblju uz prisustvo porodice i velikog broja kolega i poštovalaca. Mihailo Tošić BELEŠKA O AUTORU Miroslav Mira Mitrović (rođen 1920. u Beogradu, diplomirao jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu) nesumnjivo je jedna od najsvestranijih ličnosti radiodifuzne javne komunikacije u našoj zemlji. On je u prvim posleratnim godi-nama bio spiker čijim se govorom i glasom identifikovao pro-gram radija, koji je iz glavnog grada Jugoslavije prvi slao u svet mnoge poruke istorijskog značaja. Miroslav Mitrović je bio u Radio Beogradu i glumac, i reditelj, i reporter, i prvi urednik emisije Veselo veče, koja je godinama predstavljala najslušaniju emisiju jugoslovenskih radio-stanica. Sa istim sposobnostima i dometima, on je prihvatao i unapređivao i organizatorske rukovodeće funkcije u programskim kolegijumima Radio-Beograda. Svuda pouzdan, ne samo talentovan već i temeljit, Miroslav Mitrović, ipak ostaje najduži niz godina i najvećim delom svo-je svestrane radijske ličnosti vodeća figura zabavno-humorističkih i satiričnih programa Radio Beograda. I kao autor, i kao pokretač, učitelj, urednik i redaktor ostavio je dubok trag u hronikama razvoja rekreativne, ali i kritički angažovane i vaspitne uloge radija. Pored toga, objavljivao je humoreske, skečeve, parodije, epigrame i druge forme u domaćim i stranim listovima i časopisima, kao i na televiziji. Objavio je i zbirku humoreski pod naslovom Živeo prvi svetski mir kao i knjigu Smehotvorci - istoriju poluvekovnog humora, satire i zabave na programima Radio-Beograda. Zastupljen je u Antologiji srpske satirične priče M. Vitezovića, u jednoj zbirci jugoslovenskog humora i satire obja-vljenoj u Sovjetskom Savezu i u dvema zapadnonemačkim antologi-jama svetskog klasičnog i savremenog humora. Pozorišne i radio-komedije takođe mu se izvode u zemlji i inostranstvu. Prevođen je na slovenački, ruski, nemački, poljski, slovački, češki, mađarski, makedonski, rumunski, litvanski, uzbečki.
dela:
"Konkurs", 1961; "Ponoćna provala", 1968; "Očekujući gorgonzolu", 1985;