· · · ·

Miroslav Mira MITROVIĆ


Основни подаци

Име: Miroslav
Средње слово:
Девојачко презиме:
Презиме: MITROVIĆ
Презиме алтернативно:
Надимак: Mira
Псеудоним:
Профили: pisac, novinar,
Датум рођења: 25.07.1920
Место рођења: Beograd
Датум смрти: 13.06.2006
Место смрти: Zlatibor
Место сахрањивања:
Наследници:
Име и презиме(на матичном језику): Miroslav Mira MITROVIĆ
Усвојени облик имена: Miroslav Mira
Усвојени облик презимена: MITROVIĆ

Напомена:
Novinar, humorista, afirmaciju stekao u programima Radio Beograda. Pored pisanja za specijalne humorističke radio emisije, pisao je tekstove za televiziju, humoreske i pozorišna dela. autor mini serije Smehotvorci (1989) preuzeto sa http://ww1.rts.co.yu/cipa/Izdavastvo/KnjigaNevidljiviSaputnik.htm 25. 1. 2010. u 11:08 Невидљиви сапутник Ја сам хумористичар, али закон налаже да се озбиљно пише. Ја сам срчан, али закон прописује да мој стил буде скроман. Карл Маркс: Запажања о најновијој пруској инструкцији за цензуру     Случај је хтео да будем над текстом будуће књиге Невидљиви сапутник када је стигла вест да је њен аутор, Мирослав Митровић, преминуо на Златибору. Размишљајући о успоменама везаним за сарадњу са Миром, како су га звали готово сви који су га познавали, о једном богатом и лепом животу, испуњеном послом који је волео и сам изабрао, о радију и задовољству слушалаца крај пријемника у дугом низу година, разумео сам да је Мира хтео да остави још нешто иза себе. Оставио је добро написан, духовит текст, готово аутобиографског карактера јер драматургија књиге која је пред читаоцем у ствари објашњава дело и живот једног од најзначајнијих радијских људи овог поднебља. Мира је, уз готово обавезни мото ("Ја не знам шта бих радио да немам - радио" - стих Бране Петровића) који ће постати поштапалица свих љубитеља мале кутије из које допире звук, именовао целине: Per aspera ad astra, Сапутници, Спикеријада, Прва петолет-ка, Весело вече, Три весела мускетара, Исток - Запад и Случајеви - као што брижни композитор означава ставове своје симфоније дајући истовремено упутство о темпу диригенту и музичарима. Основну нит Мирине "симфоније" чини огромна љубав према радију чији је савременик био од његових почетака професионал-ног емитовања у свету и код нас. Провео је читав свој радни век у радију. Најпре као спикер у Краткоталасној станици Централног пресбироа у годинама уочи Другог светског рата а затим једна од спикерских легенди Радио Београда, уз Јелену Билбију, Хенриха Фингерхута, Ивана Ковачевића и друге. Имао је глас необично лепе боје, завидну говорну културу и све друге особине које красе врхунског мајстора тог посла. Када сам много година касније чуо Орсона Велса у "Рату светова" помислио сам да смо и ми, уз мно-ге друге, имали спикера и радио интерпретатора високог нивоа у Мири Митровићу. Свако ко га је чуо док је читао Резолуцију Информбироа 1948 . године знаће на шта мислим. Спикерски позив, то високо цењено и добро плаћено занимање, обележило је почетке Митровићеве каријере. Наравно, ваља имати у виду опијеност слушалаца новим медијем који се, буквално, слушао док је било програма, баш као и телевизија у првим годинама емитовања. Слушаоци су познавали спикере по гласу и имену и радио-спике-ри су уживали изузетан углед. Године послератне изградње, оне после 1 944 . донеле су нове послове Мири Митровићу и тако се и он, као и други, нашао у Бо-сни, у војсци и на великим омладинским радним акцијама, радећи у радио-станици "Омладинска пруга", припремајући репортажу о тада најузбудљивијем догађају - пробоју тунела Врандук о којем ће написати и "Песму врандучког минера" која је доживела бројна извођења на приредбама наредних година. Било је то 28 . јуна 1947. године. Тачно годину дана касније Мира ће прочитати са нередигованих шифова Резолуцију Информбироа и одговор Централног комитета КПЈ који је наш народ једноставно назвао раскидом са Русима. Двадесет година касније снимио је исти текст за филм "Подне" Пурише Ђорђевића. Малобројни присутни том снимању, међу њима и дежурни електричар, нису могли да схвате зашто су те ствари некада узбуђивале људе. Мира, у свом стилу, каже на крају поглавља "Драматичан 28 . јун 1948 . године": "Не много потом совјетске трупе су ушле у Чехословачку. Можда је младом електричару тада постало јасније". Мирослав Митровић, познати спикер, репортер и радијски човек остаће трајно упамћен најпре као први уредник "Веселе вечери", можда најславније емисије југословенског радија. Почетком 1949 . године, заједно са Драгутином Добричанином, чланом Радио-драмске групе предложио је тадашњем директору Радио Београда (Првославу Васиљевићу) покретање хумористичко-сатиричне емисије. Пошто су се такве ствари одобравале у Агитпропу ЦК КПЈ чула су се и оваква мишљења: - То је врло опасна емисија у приликама у којима живимо. (Код нас, наиме, никада није време за шалу" - прим. М. Т.) И још: - Требаће много снаге око тога да се ствари постављају како треба и нарочито да се у политичком смислу одмере како ваља. Изговорио је то нико други до друг Вељко Влаховић. Време које је следило показало је да се нашло и снаге, и да су се ствари постављале како треба и да су се политички добро одмеравале. Доказ су биле празне улице недељом увече у време емиси-је "Весело вече". И велико одушевљење публике која се посебно припремала за слушање омиљене емисије на малобројним при-јемницима осталим иза рата. Емисија је ишла "у живо" једним делом, јер су аутори у жељи да буду што актуелнији, одлагали завршавање емисије до пред сам њен почетак. Иако је "прва контрола" подржавала емисију, налазећи за њу и тако високе атрибуте као што су "свежина - принцип комедије del arte" ипак се текст морао носити Агитпропу и директору Радија. Агитпроп је, гле чуда, имао више разумевања од директора (Вјекослава Прпића, кога Мира Митровић никада није заборавио!). Дакле, цензура! Овде би се могла отворити, са разлогом, прича о судбини хумора и забаве на радију, од његових почетака до данашњих дана. Мирослав Митровић је у својој књизи "Смехотворци" (Библиотека Радио Београда, 1986 ), тој својеврсној хроници радио-хумора, сатире и забаве, описао судбину комичног и комике у новом електронском медију исписујући и сведочење о односу према смеху и смешном на овом тлу, односу према писцима, новинарима, глумцима - комичарима који се деценијама труде да засмеју своје сународнике и пруже им нешто више невеселе стварности. Првих десетак година "Веселе вечери" било је довољно да се створи бројна екипа хумориста који су писали за радио, нека врста "Београдске школе хумора" из које касније настати телевизијске серије Радивоја-Лоле Ђукића које ће, такође, имати велику популарност код публике. Са посебном пажњом и љубављу Мирослав Митровић је исписао редове о тројици великих комичара - Чкаљи, Мији и Гути који су носили репертоар "Веселе вечери" и касније, још неколико деценија, засмејавали публику телевизије својим хумором. Мира Митровић се са успехом огледао и као комедиограф и неке његове комедије попут "Поноћне провале" игране су у многим позориштима код нас и у свету. Превођен је на неколико језика, а његове хумореске уврштене су у домаће и стране антологије хумора. Бавио се и другим облицима радио-новинарства којима посвећује једно поглавље књиге. Занимљиво је да је у књигу уврстио и чувени случај Сузуки, покушај да се у Јапану синтетизује глас Вука Караџића. Јапански научник Сузуки је то већ учинио са гласом Мона Лизе која је десетак дана била изложена у Токију где је проговорила не само на италијанском већ и на јапанском! Остаће вечита тајна шта је тадашње руководство Радио Београда инспирисало на овај потез који је, по мишљењу дела јавности, био ништа друго до скандал, спиритистичка сеанса и покушај да се "надироди Ирод", како би то Шекспир рекао, а све у славу једне куће и једног медија који је свуда у свету прихватио улогу медија бр. 2 , губитак пређашњег гламура и пронашао ново место у животу људи користећи, пре свега, своју распрострањеност (број пријемника, брзину, могућност пријема у разним ситуацијама - у покрету, на пример), однос према пажњи, машти и памћењу. Мирослав Митровић је својим допунским напоменама и записима дао доказа о својој флексибилности и ширини, хуманости и мудрости. Попут Шекспира и Калдерона он види живот као сан, испуњен лепотом и животном радошћу коју је носио и гајио, преносећи је на друге, приватно и путем медија. Оно по чему ће остати упамћен, верујем, осим стваралачких квалитета и личних, карактерних особина, јесте вишедеценијска заљубљеност у радио којем је посветио читав свој животни и радни век. Умро је у уторак, 13 . јуна а сахрањен 16. јуна 2006 . године на београдском Новом гробљу уз присуство породице и великог броја колега и поштовалаца.     Михаило Тошић           БЕЛЕШКА О АУТОРУ           Мирослав Мира Митровић (рођен 1920. у Београду, дипломирао југословенску књижевност на Филозофском факултету) несумњиво је једна од најсвестранијих личности радиодифузне јавне комуникације у нашој земљи. Он је у првим послератним годи-нама био спикер чијим се говором и гласом идентификовао про-грам радија, који је из главног града Југославије први слао у свет многе поруке историјског значаја. Мирослав Митровић је био у Радио Београду и глумац, и редитељ, и репортер, и први уредник емисије Весело вече, која је годинама представљала најслушанију емисију југословенских радио-станица. Са истим способностима и дометима, он је прихватао и унапређивао и организаторске руководеће функције у програмским колегијумима Радио-Београда. Свуда поуздан, не само талентован већ и темељит, Мирослав Митровић, ипак остаје најдужи низ година и највећим делом сво-је свестране радијске личности водећа фигура забавно-хумористичких и сатиричних програма Радио Београда. И као аутор, и као покретач, учитељ, уредник и редактор оставио је дубок траг у хроникама развоја рекреативне, али и критички ангажоване и васпитне улоге радија. Поред тога, објављивао је хумореске, скечеве, пародије, епиграме и друге форме у домаћим и страним листовима и часописима, као и на телевизији. Објавио је и збирку хуморески под насловом Живео први светски мир као и књигу Смехотворци - историју полувековног хумора, сатире и забаве на програмима Радио-Београда. Заступљен је у Антологији српске сатиричне приче М. Витезовића, у једној збирци југословенског хумора и сатире обја-вљеној у Совјетском Савезу и у двема западнонемачким антологи-јама светског класичног и савременог хумора. Позоришне и радио-комедије такође му се изводе у земљи и иностранству. Превођен је на словеначки, руски, немачки, пољски, словачки, чешки, мађарски, македонски, румунски, литвански, узбечки.
dela:
"Konkurs", 1961; "Ponoćna provala", 1968; "Očekujući gorgonzolu", 1985;


Школовање

1.
Тип школовања: Редовно школовање
Место: Beograd
Институција: Filološki fakultet
Датум почетка:
Датум завршетка:
Напустио: Не
Предавач:


Референце

Театрографија 13
  • Личност (1)
  • Позоришта (0)
  • Представе (12)
  • Инопредставе (0)
  • Фестивали (0)
Дигитализација 0
  • Архив (0)
  • Аудио и видео записи (0)
  • Библиотека (0)
  • Фотографије (0)
  • Хемеротека (0)
  • Ликовни и меморијални предмети (0)
  • Програми и плакати (0)
  • Сценографија и костимографија (0)
  • Приватна архива (0)
  • Архива позоришта (0)
  • Архива фестивала (0)