·
·
·
·
Напомена:
U početku je pisao vodvilje i druge komade zajedno sa Eženom Delinjijem, a docnije se potpuno osamostalio. Jedan je od mnogih melodramatičara svog vremena, autor pozorišta suza i krvi; ali, u isti mah, prema zakonima melodrame, pozorišta utehe i pravde. Niko kao on nije umeo da sastavlja melodrame s takvim i tako zamršenim intrigama. On je glavne efekte tražio u opštoj patetičnosti scene, osobito u komadima sa socijalnim temama (Nahočad, Sirotice iz Anvera). Međutim, voleo je da obrađuje i istorijske teme, ali mu one, na žalost, nisu polazile za rukom. Znatno se inače razlikuje od ostalih melodramatičara po tome što, posle razilaska sa Delinjijem, radi samostalno, bez uobičajene dvostruke ili višestruke kolaboracije. Od njegovih pozorišnih komada valja spomenuti: Zvonar Pavlovske crkve u Londonu (Le Sonneur de Saint-Paul, 1838), Kristof Šveđanin (Christophe le Suédois, 1839), Pastir Lazar (Lazare le pâtre, 1840), Nahočad (Le Fils du Bravo, 1843), Sirotice iz Anvera (Les Orphelines d’ Anvers, 1840), Mazgareva sestra (La Sæur du muletier, 1845), Bertram mornar (Bertram le matelot, 1847), Krst sv. Žaka (La Croix de Saint-Jacques, 1849), Taljigaš Žan (Jean le cocher, 1852), Kavaljerska tajna (Le Secret des cavaliers, 1856), Puškar iz Santjaga (L’Armurier de Santiago, 1868). Romantični Đ. Maletić hvali njegovog Bertrana mornara: „Ne zna čovek šta je tu lepše, da li zamisao ili veština, kako je ova zamisao izvedena, da li karakteri ili zaplet, da li osećanje ili efekt. Gledaocu se čini kao kakav čaroban majski dan posle rđavog vremena“ („Bertram mornar“, Građa za istoriju Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu, Bgd 1884, s. 943-948). Istina, i on primećuje da su mnoge stvari kod B. neverovatne, ali zaključuje da nam „takva romantika nije čudna, što smo se već privikli na nju u dramama francuskim“. Na našim scenama, međutim, B. nije mnogo prikazivan. SNP je prikazalo njegove komade Zvonar Pavlovske crkve u Londonu i Bertram mornar.