·
·
·
·
Напомена:
Балетско образовање је стекао у Средњој балетској школи „Лујо Давичо“ (1962-1965) код педагога Нине Кирсанове и Данице Живановић, Тилке Језершек и Мире Николић. У балетском ансамблу Српског народног позоришта у Новом Саду био је ангажован 1965. У њему је радио као солиста до 1970. године, када је прешао у београдски Балет, а од 1972. је истакнути солиста , а затим првак овог ансамбла.
Одиграо је низ класичних балетских улога на сценама у Новом Саду и Београду. Био је отмени Принц у „Лабудовом језеру“ и „Зачараној лепотици“, Франц у „Копелији“. У савременијим балетским делима остварио је запажене улоге као Ромео у „Ромеу и Јулији“, Вронски у „Ани Карењиној“, „Дон Хозе“ у „Кармен“, Отац Храма у „Самсону и Далили“, Отац у „Васкресењу“. Учествовао је са успехом са Иванком Лукатели на II међународном балетском такмичењу у Москви 1973. године ( играли су у другом кругу овог такмичења), као и у финалу такмичења балетских парова у Јапану 1978.године.
Учествовао је у готово свим балетима домаћих аутора као носилац главних улога у „Охридској легенди“ са којом је прославио 20-годишњицу уметничког рада, „Катарини Измаиловој 77“, Кинеској причи“, „Вечитом младожењи“, Јелисавети“...Гостовао је у сплитском Хрватском народном казалишту у „Жар птици“ и „Ромеу и Јулији“.
Током две и по деценије дуге каријере истакнутог играча - првака успешно је сарађивао са познатим кореографима – Димитријем Парлићем, Вером Костић, Пијом и Пином Млакар, Лидијом Пилипенко, Жанин Шара...
По одласку у пензију посветио се педагошком раду, увежбавао је солисте и ансамбла за неколико премијера у Београду, био је шеф Балета у СНП у Новом Саду и у два наврата београдског Балета. Отишао је изненада у легенду из балетског ансамбла Позоришта на Теразијама, на чијем је челу био последњих година свога уметничког живота и рада.
Током играчке каријере Вучић се истицао складношћу своје фигуре, лаким скоковима и нечујним доскоцима, искреним вајањем сваке своје улоге у чијем се изванредном низу посебно истицао романтични, топао и искрен лик Дон Хозеа, за којег је и он и љубитељи његове отмене и осећајне игре сматрали његовом најбољом креацијом.
Био је изузетно поуздан партнер највећим балеринама наше сцене, а памти се у аналима Народног позоришта да је са чувеном руском балерином Наташом Бесмертновом одиграо, само после једне пробе, уз њене похвале захвалности, Зигфрида у „Лабудовом језеру“.
За своје изванредне креације на сцени и на телевизији добијао је годишње и друге награде, као и Награду Балетског бијенала у Љубљани, Награду за животно дело Удружења балетских уметника Србије и Национално признање за свеукупан допринос култури Републике Србије
(Милица Зајцев, Београд, 27.јануара 2012.)