·
·
·
·
Напомена:
Posle završene gimnazije u Sremskim Karlovcima (1919) počinje, uz filozofski fakultet, studij muzike na Muzičkoj školi u Beogradu (M. Milojević), koji završava na konzervatorijumu u Pragu: kompoziciju kod K. Jiraka i V. Novaka, dirigovanje kod V. Talicha (1927). Po povratku u Beograd razvija mnogostranu i plodnu aktivnost kao kompozitor, dirigent, pedagog, organizator i javni radnik. Bio je profesor teoretskih predmeta i direktor Muzičke škole Stanković, dirigent hora i orkestra muzičkog društva Stanković (1927—37), dirigent Zagrebačke opere (1934— 35), šef muzičkog programa i simfonijskog orkestra Radio-stanice u Beogradu (1937—40), vanredni profesor Muzičke akademije, a posle Oslobođenja muzički rukovodilac i dirigent orkestra Radio-stanice u Beogradu (od 1948), redovni profesor teoretskih predmeta i dirigovanja i rektor Muzičke akademije, prvi rektor Umetničke akademije (1957), generalni sekretar Saveza kompozitora Jugoslavije (1950—62), dopisni (1950), zatim redovni član (1961) Srpske akademije nauka i umetnosti. Bavi se muzičkom kritikom i publicistikom (od Oslobođenja muzički kritičar Borbe).
Stvaralačka ličnost Vukdragovića, u osnovi lirsko-meditativna, formirana je u Pragu u doba najvećeg procvata i uticaja savremene muzike. U izgrađivanju svog stila Vukdragović se oslanja na tekovine francuskog impresionizma, češkog neoromantizma sa izvesnim ekspresionističkim akcentima i na muzički folklor svog naroda koji ga uvek ponovo inspiriše, ali koji nikada doslovno ne citira. Kombinovanje svih tih elemenata čine suštinu Vukdragovićeva stila. Njegova dela karakteriše i zrelost kompozicione tehnike i rafiniranost instrumentacije. Takav umereni modernizam osobenost je njegove muzike nastale između dva rata. Vokalna lirika, stalno prisutna u njegovom stvaralaštvu, obeležena je uz to i težnjom da intimni poetski tekstovi dobiju tonsko tumačenje u kome će pevana reč biti eksponovana u prvom planu, a tok muzičkog zbivanja u klavirskoj pratnji sveden u okvire kamerno tretiranog zvuka.
Posle Oslobođenja u stvaralaštvu Vukdragovića dominira herojska tematika (simfonijska poema Put u Pobedu i naročito trilogija kantata: Vezilja slobode, Svetli grobovi i Srbija). Pored naglašene težnje za jednostavnijim i pristupačnijim izrazom ta dela nose osobenosti čvrste formalne strukture, skladnog odnosa u odmenjivanju lirskih i dramskih odlomaka, zrelosti u kompoziciono-tehničkom tretmanu i suptilnosti u kombinacijama tonskih boja.
DELA:
Simfonijska meditacija za ork., 1938; simf. poema Put u pobedu, 1944. — Dva gud. kvarteta, u F-duru, 1925 i u a-molu, 1944. — Mala svita za kl., 1930. — Scenska muzika za pozorišne komade: Dva idola, 1940; Medeja, 1956; Mletački trgovac, 1957; Put oko sveta, 1959 i Konak, 1960. —
VOKALNA. Tri kantate: Vezilja slobode (B. Ćopić), 1947; Svetli grobovi (J. Jovanović-Zmaj), 1954 i Srbija (O. Davičo), 1961. Ciklus pesama (8.) na stihove M. Crnjanskog i R. Ivšića za alt i kam. ork., 1923—55. Za hor: Radost večeri; Molitva šuma, 1930; Tri narodne melodije sa Kosmeta, 1958 i Vrba, 1961. Solo-pesme: Uveo cvet, 1923; Žene i iluzije, 1931; Uspavanka, 1933 i Varnica, 1938. — Muzika za filmove. — Obrade narodnih pesama iz Srbije, Makedonije i Kosmeta za glas i kam. ork.