·
·
·
·
Напомена:
Sin siromašnih Jevreja, posle završene humanističke gimnazije stupio je u jednu putujuću pozorišnu družinu s kojom je, pored ostalih mesta, nastupao i u Ljubljani, gde je inače izveden njegov komad Die Revolution des 24. Februar oder Ludwig Philippp von Frankreich. Početkom 1848. pošao je na studije u Beč, gde je ubrzo izbila revolucija, pa je kao običan vojnik uvršten u jednu pešadijsku regimentu koja se upravo nalazila u Mađarskoj. Kako se isticao znanjem i radom, već u decembru 1849. stekao je oficirski čin, služio potom u raznim garnizonima Mađarske, stalno učeći i upotpunjujući svoja znanja; 1852. postao je nastavnik kadetske škole u Hajnburgu (Austrija), dve g. kasnije profesor istorije na akademiji u Znojmu (u Moravskoj), gde je tada na školovanju bio Dimitrije, sin Vuka Karadžića, a 1861. premešten je za skriptora dvorske biblioteke i istovremeno imenovan za profesora vojne akademije za nemačku literaturu. Pri konzervatorijumu u Beču osnovao je 1873. glumačku školu koja je svojevremeno bila od značaja. Za zasluge na kulturnom i umetničkom polju dobio je 1874. Orden gvozdene krune i s njim povezano plemstvo (kada je svoje prezime Vajl promenio u Vajlen). Književni rad je počeo lirskim i epskim pesmama, pa i romansama (Phantasien und Lieder, 1853; Die Männer vom Schwert, 1853; Gedichte,1863), kasnije je napisao dva romana (Uhersetzlich, 1879, Daniela, 1884), ali je svojevremeno bio mnogo poznatiji kao dramatičar. Proslavila ga je romantična tragedija Tristan (1860), koja je izvođena gotovo na svim nemačkim pozornicama. Njegove ostale drame su: Heinrich von der Aue (1860), Graf Horn (1871), Der neue Achilles (1871), Dolores (1874), Aus dem Stegreif (povodom stogodišnjice Burgteatra, 1876), König Erich (1880), a drama izvedena kod nas štampana je u zbirci njegovih dramskih radova (Dramatische Dichtungen, I-III, 1868-1870). Kao dramatičar V. se smatra naslednikom Fridriha Halma (v), a unekoliko i Hajnriha Laubea (v). Dugo je bio predsednik „Konkordije“, udruženja bečkih novinara i pisaca, a poverena mu je redakcija zbirke Austrijska monarhija u slici i reči (Die österreichische Monarchie in Wort und Bild), koju je pokrenuo prestolonaslednik Rudolf. V. dramu Edda preveo je na slovenački J. Cimperman (Ljubljana, 1882). O V. donose podatke austrijski i nemački leksikoni, ali o njemu nema neke značajnije monografije. U SNP je izveden njegov komad Dragomira ili Krst i nekrst (Drahomira) 18. IV 1874, u prevodu i preradi Aleksandra Sandića.