·
·
·
·
Napomena:
Počeo je da studira filozofiju i filologiju u Minhenu, pa u Berlinu, a doktorirao je u Lajpcigu, da bi već 1881. postao dramaturg Ringteatra u Beču, gde će od 1886. do 1892. biti urednik za feljtone lista „Neues Wiener Tagblatt“; od tada je slobodan književnik i od 1895. do smrti živi u Minhenu i okolini, najviše na jezeru Tegernze. Ostavio je pozamašno književno delo; od njegovih romana, koji često zahvataju u prošlost, neki su snimljeni na film i prikazivani na televiziji (Das Schloß Hubertus, 1895). Inače, njegove ne osobito mnogobrojne pesme i izrazito mnogobrojne pripovetke i romani po temama su čvrsto vezani za južnu Nemačku, za prirodu i selo. Izvesne njegove drame duže su se održale na nemačkim scenama, a napisao ih je više: Der Herrgottschnitzer von Ammergau (sa H. Nojertom, 1880), Wege des Herzens (1882), Der zweite Schatz (1882), Der Geigenmacher von Mittenwald (sa H. Nojertom, 1884), Die Falle (1891), Meerleuchten (1899), Sommernacht (1907), Der Wille zum Leben (1913) itd. Izvestan broj drama pisao je zajedno sa drugim autorima; tako je i Valensku svadbu, izvedenu kod nas, pisao sa Bročinerom. Pored nekoliko autobiografskih dela, ostavio je zbirku Dramatskih spisa (Dramatische Schriften, 1884). Sabrana dela izišla su mu u četiri serije od po deset svezaka (I – 1906; II – 1908; III – 1911; IV – 1921); sa Čijavičijem je u 12 svezaka izdao Nestrojeva dela. U odnosu na popularnost koju je uživao, o njemu je sve do pedesetogodišnjice smrti relativno malo pisano. Prevod njegovog romana Rahela Scarpa izdat je u Zgbu 1922, a Blaz Roznič je poslovenio romane Samostanski lovac (Maribor 1939) i Smartinski klošter (Maribor 1941). U SNP je izvedena Valenska svadba (Die Hochzeit von Valeni, 1891), 28. IV 1905. u prevodu Benka S. Daviča.