·
·
·
·
Напомена:
Posle završetka gimnazije u Beogradu kao državni pitomac studirao je u Minhenu slikarstvo, scenografiju i glumu. Već za vreme studija pokazao je izraziti talenat za scenografiju, slikarstvo, vajarstvo, karikaturu, humorističku prozu i glumu. Karijeru je započeo u Narodnom pozorištu kao scenograf, ali je pored svih uspeha ipak odlučio da se okuša u glumi kroz putujuće trupe Đure Protića, Nikole Bate Simića i drugih poznatih glumaca. Svoj "Orfeum" osnovao je 1899. godine koji je delovao u Beogradu u salama Pašinog "Bulevara" i "Kolarcu" sa prekidima do 1929. godine. Za vreme Prvog svetskog rata bio je inspektor vojničkih pozorišta, a zatim je izvesno vrme obavljao dužnosti upravnika pozorišta u Skoplju i Novom Sadu. Pokretač je časopisa"Gluma", a uređivao je satirične listove "Đavo", "Cerekalo", "Satirac", "Vic", a humoreske je objavljivao u svim vodećim dnevnim listovima. Napisao je desetine orfeumskih programa i u njima bravurozno učestvovao - tako da je bio začetnik jednog novog žanra u srpskom glumištu. Pored igranja u parodijama, vodviljima i estradi - imao je i repertoar ozbiljnih uloga.
Dela:
*"Branine priče", I i II, 1907; "Istra, scena sa našegvPrimorja", 1920; "Tamo daleko",1925; "Brana za decu u slici i reči",1934; "Vrlo retke pripovetke",1951;"Zunzarina palača",1957;
biografija sa sajta riznica srpska>
БРАНА ЦВЕТКОВИЋ
(Краљево, 20.11.1874 — Београд, 20.11.1942)
Сатирички коректор свог доба
Глумац, редитељ, управник позоришта, сценограф, карикатуриста, илустратор, дечји песник, приповедач и преводилац, многобројна су звања и занимања која се везују за многоструко обдареног Брану Цветковића . После завршене Академије ликовних уметности у Минхену и слушања предавања из глуме, Цветковић је 1899. у Београду основао своје позориште "Орфеум". Првобитно су представе нашег првог хумористичког позоришта, почеле да се изводе у дворани хотела "Булевар", да би се касније играле у простору пивнице "Коларац", као и салама неколико еминентних престоничких хотела.
Репертоар чика Браниног "Орфеума" су чиниле хумористичне једночинке, скечеви, соло и дует сцене, комични дијалози, оперетске тачке, гротескна балетска извођења, као и духовито састављени рецитали афоризама, епиграма и кратких песама, које је Брана најчешће говорио и певао у дуету уз одговарајућу музичку пратњу. Најчувеније су биле његове стиховане слике назване "Кроз Београд", својеврсни актуелни рапорт о догађањима у Београду, које је Цветковић сваке вечери изводио у виду музичке и текстуалне пародије. Рапорт је задирао у све области спољне и унутрашње политике, и имао је стални рефрен "Јој како то, јој зашто то?", који је публика заједно са Браном певала уз пратњу гласовититог оркестра Цицварића из Шапца. Како је залазио у осетљиве теме, првобитни назив тропар власт је убрзо забранила, па га је његов писац обрнуо назвавши га рапортом.
Највећу популарност су имале Бранине музичке пародије на Маскањијеву оперу "Кавалерија рустикана" ("Сеоско витештво"), као и на "Лепу Јелену", комичну оперу Жака Офенбаха. За њима су ишле и његове текстуалне пародије на "Даму с камелијама", и друштво "Цвијета Зузорић" које је у својим текстовима исмевао под именом "Цвијета Узорић". Пародија названа "Артиљерија рустикана" била је недостижна по броју приказивања, па се помиње податак да је од 1906. до Првог светског рата играна 493 пута. Станислав Винавер је писао да је ово била најчувенија Бранина пародија, тако да је народ целе Србије, "фијакерима, лађом, железницом, па и штајер-вагеном, путовао у Београд да се тог миља наслуша".
Ниједан догађај није могао да прође а да не буде обрађен у Браниној духовитој верзији. Тако се кроз мозаички програм чувеног "Орфеума" исмевао партијско-политички живот, страначки сукоби, скупштинске зађевице, подвале, интриге, министарске афере. Двораном се орио смех, одјекивали аплаузи и овације, тако да је Бранино позориште сматрано "најведријим кутком Београда". После Првог светског рата, "Орфеум" је наставио са својим представама, с тим што је Брана сада имао нове кандидате за своју сатиричку оштрицу. Карикирао је "нове богаташе, афераше и дрпароше", који су се нагло обогатили на рачун државне касе.
Дошла је диктатура 1929, а насртаји цензуре и забрана све жешћи. У тако немогућим условима Брана је прекинуо рад "Орфеума". У последњој представи, циљајући на Петра Живковића, публици је рекао "да сада наступа генералски орфеум". После тога се повукао у миран живот у својој кући у Хиландарској бр. 34, предајући се књижевном стваралаштву и превођењу. Сарађивао је у низу београдских листова, а неупоредиво највише на дечјој страни "Политике", објављујући песме и приче које је сам илустровао. Сматра се да је уз чика Јову Змаја, Брана Цветковић деценијама био "највреднији и најдостојнији хвале дечји писац".
Овај чувени "смејач и засмејач", како га је називао Винавер, умро је за време окупације 20. новембра 1942, у 68. години. У Београду је, неколико месеци по смрти добио улицу, која је после ослобођења преименована. Његово име данас носи једна мања улица у насељу Жарково.
С. Ковачевић, 19.12.2004.