·
·
·
·
Napomena:
Piše romane, drame, pripovetke, novele i eseje. Bavio se prevođenjem sa francuskog jezika. U prvoj polovini sedamdesetih živi na selu, gde su ga vlasti poslale da radi kao poljoprivrednik. Početkom osamdesetih kineske vlasti zabranjuju njegov pozorišni komad Autobuska stanica. Žestoko ga napadaju u vreme političkog pokreta „protiv duhovnog zagađivanja". Kinu napušta 1987. godine i nastanjuje se u Francuskoj. Odmah posle masakra na trgu Tjenanmen, dovršava roman Planina duše i piše pozorišni komad Begunci, zbog kojeg mu u Kini zabranjuju sva dela. Od tada živi u Parizu sa statusom političkog izbeglice.
Objavio je romane: Zvezda u ledenoj noći (1979), Golubica zvana Crvene Usne (1981), Planina duše (1995) i Knjiga o usamljenom čoveku (2000), knjigu priča: Pecaroški štap za mog dedu (1997), drame: Uzbuna (1982), Autobuska stanica (1983), Četiri nezavisne scene (1984), Divljak (1985), Druga obala (1985), Grad mrtvih (1987), Varijacije na spore zvukove (1988), Biblija planina i mora (1989), Begunci (1989), Na ivici života (1991), Voditi dijalog – zbuniti (1992), Mesečar (1993), Četiri kvarteta za vikend (1995) i Sneg u avgustu (1997), eseje: Prvi esej o umetnosti modernog romana (1981), Traganje za modernim pozorištem (1987), Bez-izma (1996) i Najbliže stvarnosti (1997).
Singđijan se bavi i slikarstvom, pa su tako nastale negove mnogobrojne slike, kao i dela iz oblasti likovne umetnosti: Crteži mastilom Gao Singđijana (1995), Ukus mastila (1996), Mastilo i svetlost (1988), Skica Kine mastilom (2000), Gao Singđijan (2000), Jedna druga estetika (2001) i Ka jednoj drugoj estetici (2001).
Dobitnik je velikog broja međunarodnih nagrada za književno delo, od kojih su najvažnije: francuski orden Viteza reda umetnosti i knjževnosti, Nagrada francuske zajednice u Belgiji, orden Viteza legije časti, književna nagrada Feronia.
Nobelovu nagradu za književnost Gao Singđijan je dobio 2000. godine.